Здогадованя и подзекованя - IN MEMORIAM

Цео радни век посвећен биотехничкој науци
– др Радмила Шовљански (1930-2022)

Проф. др Радмила Шовљански, рођена Сакач, рођена је 25. марта 1930. године у Београду (отац Александар Сакач и мајка Соња, рођ. Рајхел били су лекари). Основну школу је завршила у Ђурђеву, а реалну гимназију 1948. годинр у Осјеку. Студирала је на Фармацеутском факултету у Загребу где је дипломирала 1953. године. Од 1953-1957. године била је запослена у апотеци Војне болнице у Петроварадину, а затим је радила у апотекама, у Србобрану и Тителу.
Године, 1965. године бирана је за асистента на предмету Фитофармација на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Докторску дисертацију одбранила је 1971. године. У звање доцента бирана је 1972, за ванредног професора 1978. и за редовног 1984. године. У циљу специјализације и усавршавања из области аналитике пестицида др Шовљански провела је извесно време у водећим европским центрима: Белгији, Француској, Финској, Швајцарској итд. Управник Завода за фитофармацију Института за заштиту биља Пољопривредног факултета била је од 1984. до 1991. године, када одлази у пензију.
Њен рад у области наставне делатности био је везан за непосредан наставни процес, израду монографија (9) и уџбеника (3) од којих је један Основи фитофармације 2007. године био проглашен за најбољи уџбеник, те године објављен на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
Треба истаћи бројне научно-стручне радове објављене у часописима и зборницима у земљи и иностранству; објављено јој је 198 радова, од тога 138 научних и 60 стручних сама или коауторству са сарадницима и то у Амстердаму, Будимпешти, Риму, Токиу, Брауншвајгу итд.
Др Радмила Шовљански узимала је учешће на саветовањима, конгресима и симпозијумима код нас и у иностранству. Руководила је значајним бројем научих пројеката и студија, а члан је и већег броја научних и стручних удружења и добитник бројних признања и награда, међу којима је Награда за животно дело – Златна плакета Удружења универзитетских професора у Новом Саду 2004. године, Медаља части Еколошког покретар Нови Сада (2020) итд. .
Проф. др Радмила Шовљански била је супруга др Мирослава Шовљанског, професора судске медицине на Медицинском факултету у Новом Саду. Поред српског и русинског језика говорила је руски, енглески и немачки језика познавала је и есперанто.
Др Радмила Шовљански је била члан Друштва за русински језик, књижевност и културу (у мат. књизи уписана je под бројем 981), које јој је 2009. године издало четворојезички Српско-русинско-латинско-енглески речник заштите биља и животне средине, а који је представљен у оквиру 19. Дана Миколи М. Кочиша у Новом Саду 2009. године.

Нови Сад, 29. 09. 2022.

In memoriam

Юлиян Пап (1943-2022), писатель и публициста, закончел польопривредни факултет, робел як новинар-редактор у „Руским слове“ и „Добрим ютру“ и як фаховец за польопривреду у Вивершней ради АП Войводини, Нови Сад.
Написал приручнїк за ученє анґлийского язика Good morning / Добре рано, два кнїжки гуморескох Бачи Дюра з Керестура (Ей, бул то кедиш красни час и Правда иста, нїкому нє гутор), приповедки и писньочки за дзеци Чом ше качка з воду мачка, пририхтал кнїжочку духовних писньох Хвалїм Це, Господи, памятки на звичайних людзох Стретнуца з прешлосци и числени прилоги з рижних обласцох.
Юлиян Пап бул член Дружтва за руски язик, литературу и културу од снованя 1970. року. У мат. кнїжки уписани є под числом 28

Дружтво обявелo 4 кнїжки Юлияна Папа:

1. Юлиян Пап, Gооd morning! We learn English - Добре рано !
Учиме ше по анґлийски, 2008,
2. Юлиян Пап, Бачи Дюра з Керестура,
Ей, бул то кедиш красни час, 2010
3. Юлиян Пап, Бачи Дюра з Керестура
- Правда иста, нїкому нє гутор 2, 2013 и
4. Юлиян Пап, Стретнуца з прешлосци, 2015

Нови Сад, 02.09.2022. И. П.

Упокоєл ше о. Михайло Малацко (1955-2021)
Рутенпрес, 17. септембер 2021.

РУСКИ КЕРЕСТУР – Вчера, 16. септембра 2021. року у Руским Керестуре, нєсподзивано ше у 67. року живота, упокоєл парох керестурски и катедрални, протоєрей ставрофор о. Михайло Малацко.
Народзени є у Руским Керестуре 28. фебруара 1955. року од оца Йоакима и Леони. У Керестуре закончел основну школу, а ґимназию у Риме у Українскей Папскей семинариї святого Йосафата. У Риме почал и студиї дзе закончел два роки филозофиї, а вец прешол до Заґребу на теолоґию. Маґистровал у Риме, на тему о владикови Дионизийови Нярадийови.
Оженєл ше зоз катехеткиню, Златицу Буїла, зоз хтору мал тройо дзеци: Кристину, Дионизия и Тадея. Виховали и панїматково шестри хтори остали широти: Мануелу, Саню, Марияну и Владимиру. За священїка го пошвецел владика крижевски кир Славомир Микловш 18. септембра 1994. року у Руским Керестуре.
Такой бул меновани за капелана у Руским Керестуре, и на тей служби бул до октобра 1999. року. Теди бул меновани за пароха у Шиду, а 2003. и за декана сримского. У Шиду обновел парохиялни дом и у велькей мири владическу лєтну резидецию у хторей ше находзи и наша церква Преображеня Господнього.
Од 15. авґуста 2008. року поставени є за пароха керестурского и катедралного, з оглядом же керестурска церква святого Миколая, зоз формованьом Апостолского еґзархату за грекокатолїкох у Сербиї и Чарней Гори 2003. року достала статус катедралней церкви. Дня 6. децембра 2008. року отец Малацко меновани за протоєрея ставрофора.
И у Керестуре обновел церкву святого Миколая, а у єй фундаментох збудовал окремну крипту за наших упокоєних владикох.
Ище як богослов преложел на руски язик и за друкованє пририхтал Илустровану библию за младих хтора обявена 1989. року.
Бул ношитель духовного живота у керестурскей парохиї, а и ширше и дал вельке доприношенє у роботи Каритасу и Християнского часописа Дзвони.
Заупокойна служба Божа зоз єрейским хованьом почнє у катедралней церкви святого Миколая у Керестуре на соботу, 18. септембра на 10 годзин пред поладньом, а поховани будзе на керестурским теметове.
Вичня памят!

Место венца!

Ми зоз Дружтва за руски язик, литературу и културу маме красне здогадованє на роботу и творчосц паноца Михайла Малацка, бул почесни член Дружтва од 2007. року (у мат. кнїжки уписани є под числом 91).

Най му будзе вична слава и подзекованє и най спочива у мире Божим!

На хованю М. Ковача

УМАРЛА БЛАЖЕНКА КОГУТОВА (1944-2020)

У Петроварадину 27. Юния 2020. року умарла Блажена Когут нар. Ґрайцар (1944-2020), по походзеню зоз Шиду.
До основней школи ходзела у Шиду (була школярка учительох Сенки и Янка Саламонових). Закончела учительску школу и робела у школи у Ґибарцу и Шиду. По приходу до Нового Саду робела у Просвитним совиту Войводини як секретар (Блаженков супруг Дюра Когут бул директор „Руского слова“).
Була член Дружтва за руски язик, литературу и културу од 1978. року и член Скупштини Дружтва (у матичней кнїжки Дружтва уписана є под числом 288).
Блаженка Когутова похована 30.06.2020. на теметове у Сримскей Каменїци.

Сећање - 27. јуна 2020. године преминула је Блаженка Кохут, рођ. Крајцар (1944-2020) из Шида. По струци је била учитељица и радила је у школи у Гибарцу и Шиду, а доласком у Нови Сад у Просветном савету Војводини као секретар. Била је члан Друштва за русински језик, књижевност и културу од 1978. године и члан Скупштине Друштва.
Нека јој је вечна слава и хвала!

УМАР ЯНКО БАРНА (1955-2020)
- народни етнолоґ

У Темеринє, 15. юния 2020. року умар Янко Барна, народни етнолоґ.
Янко Барна народзени 10. марца 1955. року у Руским Керестуре. Закончел Висшу економску школу и роками робел у обласци финансийох (мал самостойну аґенцию у тей обласци).
Янко Барна бул член Дружтва за руски язик, литературу и културу од 1979. року (у матичней кнїжки Дружтва уписани є под числом 282). Єден час бул предсидатель Предсидательста Дружтва (2005-2009) и потим и член Надпатраюцого одбора Дружтва.
Янка Барну зме познали и роками з нїм сотрудзовали як зоз народним етнолоґом, хтори, попри тим же препровадзел дзецинство на салашу Руского Керестура роками писал и обявйовал пригодни написи о салашох, медзи хторима бул замерковани и тот, под назву „Салашарских школох живота“ (Народни календар, 1979. рок).
За Янком остали числени обявени и ище нє обявени написи о керестурских салашох, та остава же би их Дружтво у доглядни час постгумно обявело у Едициї „Одняте од забуца“.
Янко Барна поховани 16. юния 2020. року у Темеринє.
Най му будзе вична слава и подзекованє. Будземе го паметац по красних словох и фахових порадох!

Умар Дюра Лїкар (1941-2018), учитель и културно-просвитни творитель зоз Миклошевцох

Попри своєй просвитней роботи и велїх културних и дружтвених активносцох Дюра Лїкар писал и обявйовал кнїжки, насампредз зоз обласци просвитного, културного, спортского и дружтвеного живота Руснацох у Миклошевцох. Видруковани му 11 наслови.

Чесц нам, ту зоз Нового Саду було зоз нїм сотрудзовац: писац рецензиї и представяц його виданя у Руским Керестуре, Коцуре, Новим Садзе (2), Бачинцох итд! Дюрови було окреме мило кед зме му, вєдно зоз о. мр Дарком Рацом орґанизовали промоцию кнїжкох у Парохиялним доме нашей церкви у Бачинцох (2016), зоз надпомнуцом же Дюрова мац була Шованьова, по походзеню зоз Бачинцох.

Од 11 обявених кнїжкох два му вишли у рамикох Едициї „Одняте од забуца“ Дружтва за руски язик, литературу и културу, Нови Сад. Дюра Лїкар бул член Дружтва за руски язик, литературу и културу од самого снованя 70-тих рокох и предсидатель Секциї Дружтва у Горватскей, хтора чишлї понад 30 членох.

Бул и член Активу наставнїкох руского язика, приходзел, зоз супругу учительку Ксению Сенку Лїкарову на схадзки до Нового Саду, а тиж були и учашнїк Стретнуца руских школох.

Дюра Лїкар иницировал и орґанизовал, вєдно зоз Основну школу у Чаковцох и Миклошевцох два Стретнуца руских школох хтори отримани 2006. и 2015. року у Миклошевцох.

Дюра Лїкар поховани 5. януара 2017. у Миклошевцох.

Най му вудзе вична слава и подзекованє!

Умарла Мелания Планчак, учителька (1929-2017)

Учителька и панїматка Мелания Планчак упокоєла ше стреду, 22.11.2017. року у Руским Керестуре.

Мелания Планчак (дзивоцке Канюх), народзена 13. мая 1929. року у Руским Керестуре. Учительску школу закончела у Сримских Карловцох и Суботици 1950. року.

Перше роботне место було у Руским Керестуре дзе робела дас рок. Накадзи ше одала за паноца, о. Кирила Планчака, премесцена є до Нового Орахова дзе робела осем роки, а потим, кед єй супруг Кирил премесцени на душпастирску роботу до Руского Керестура, єден рок робела и у Коцуре. До Руского Керестура учителька Мелания ше враца и роби од 1962–1969. року.

Найдлужей робела у Петровцох у Сриме дзе ше цала фамелия преселєла кед єй супруг Кирил меновани за петровского пароха, 1969. року. Ту такой почала робиц як учителька класней настави, а по одходу Вири Гудаковей до Петроварадину, пребера годзини руского. У Петровцох, окрем настави, учителька пририхтовала шицки школски програми з нагоди державних шветох, вєдно зоз КПД “Яким Гарди”. У школи пририхтовала рочни школски часопис за литературни роботи “Венчик”. У Петровцох була и директорка подручней школи, хтора припадала под вуковарску ОШ, одкаль одходзи до пензиї 1985. року, после полних 35 рокох служби.

За свою витирвалу роботу у просвити учителька достала вецей припознаня и награди, а єдно з нїх и Припознанє „Осиф Фа, учитель” Дружтва за руски язик, литературу и културу 2016. року за длугорочну воспитно-образовну роботу зоз школярами. Учителька Меланка Планчакова була член Дружтва за руски язик, литературу и културу од 1974. року. У мат. кнїжки Дружтва уписана є под числом 68.

Най учительки Меланки будзе вична слава и подзекованє и най спочива у мире Божим!

Учителька Планчакова похована на керестурским теметове 23. новембра 2017. року (Rutenpres)

Умар о. др Роман Миз (1932-2017)

Умар наш длугорочни новосадски паноцец о. др Роман Миз (1932-2017). Попри своєй душпастирскей роботи, писаня и публикованя велїх кнїжкох, паноцец о. Роман Миз бул и член Дружтва за руски язик, литературу и културу (у мат. кнїжки Дружтва уписани є под числом 903).
З нагоди 80-рочнїци од народзеня Дружтво му 2012. року додзелєло окремне Припознанє за доприношенє рускому язику, литератури, култури и видавателней дїялносци.
Най паноцови Мизови будзе вична слава и подзекованє и най спочива у мире Божим.

Преслава 80. родзеного дня о. др Романа Миза

Умар Василь Мудри

Почитовна
Мелания Мудри зоз фамелию
22240 Ш И Д
Браће Петровића 4

З нагоди шмерци Василя Мудрого, вашого супруга и родителя, а нашого почитованого члена Дружтва за руски язик, литературу и културу и длугорочного наставнїка руского язика, писателя и културного творителя, примце щире сочуствиє.

Дзекуєме Васильови на потримовки велїх наших активносцох, на красних стихох за деци, на написох о школстве Руснацох и програмох хтори живот значели и знача.
Най му будзе вична слава и подзекованє.

За Дружтво за руски язик, литературу и културу
Др Юлияна Рамач, пред. Скупштини
Иринка Папуґа, секретар Дружтва

Смутна вистка: умар Владо Бесерминї, професор.

Най Владимирови Владови Бесерминьови будзе вична слава и подзекованє за шицко цо ше трудзел поробиц у образованю и култури, кнїжки написац ... сотрудзовац зоз нами!
Будземе го вше споминац и вично паметац!
Хованє на питок, 21. марца 2014. на 15.00 годзин у Руским Керестуре

Умар Владимир Сабо Дайко (Коцур, 9. 12. 1928-25. 12.2013), писатель и руски предняк. Од 1953. по 1955. року робел у библиотеки у Коцуре. Бул дружтвени и културни творитель, режисер вецей аматерских театралних представох. Писал и обявйовал приповедки и писнї, вишла му кнїжка приповедкох "Ровнї цар" (1996, а потим и друге виданє). Бул єден од найактивнєйших членох Дружтва за руски язик, литературу и културу у Коцуре (у мат. кнїжки Дружтва уписани є под числом 368, 1980).
Най писательови бачикови Владови будзе вична слава и подзекованє.

Означованє 80. родзеного дня

У Сримскей Митровици, 12. септембра 2012. року умар MИХАЙЛО ГРАБАНЯ (1921-2012), уважени и почитовани житель Сримскей Митровици, наш Русин, Руснак, длугорочни член Дружтва за руски язик, литературу и културу и предсидатель Подружнїци Дружтва у Сримскей Митровици (2003-2007).. Поховани є 13. септембра 2012. року на Руским теметове у Сримскей Митровици.

Най буде вична слава и подзекованє п. Михайлови Грабаньови на вельким труд и потримовки хтору роками давал Руснацом у Сримскей Митровици и нашому Дружтву у Новим Садзе!

З почитованьом, Иринка Папуга, за Дружтво, Нови Сад
Владимир Манько, за Секцию Дружтва у Сримскей Митровици

Поштована
Емица Грабања
Поводом смрти господина Михајла Грабање (1921-2012), уваженог и поштованог грађанина, нашег Русина у Сремској Митровици примите искрено саучешће.

Михајло Грабања је био наш велики пријатељ, поштовалац, члан Друштва за русински језик, књижевност и културу од 1996. године (мат. књига бр. 667). Г. Михајло Грабања је био председник Подружнице Друштва у Сремској Митровици од 2003. до 2007. године. Помагао нам је у свему и свесрдно подржавао наше активности, а изузетно се залагао око: обележавања 150-годишњице од досељења Русина у Сремску Митровицу (1851-2001), изучавања русинског језика у основним школама у Сремској Митровици, које је започело 2000/2001. шк. године у ОШ „Јован Поповић“, одржавања 18. сусрета русинских школа.у Сремској Митровици (2010), издавања књиге „Русини у Сремској Митровици“, 2004. године, очувања назива Русинске улице и Русинског гробља у Сремској Митровици, изградње Парохијалног дома итд.

Дуго ћемо га се сећати и по свему добром памтити!

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА г. МИХАЈЛУ ГРАБАЊИ

За Друштва за русински језик, књижевност и културу
Др Јулијан Рамач, пред. Скупштине
Владимир Мањко, пред. Секције
Ирина Папуга, секретар Друштва

У Новим Садзе 4. новембра 2011. року умарла Мария Марча Югас, нар. Скубан 8. новембра 1937. року у Коцуре, длугорочна вихователька предшколских дзецох у Коцуре, Новим Садзе. Була єдна од сновательох Активу вихователькох руского язика у Руским Керестуре (1971) и закладала ше за цо векшу облапеносц дзецох предшкослкого возросту зоз воспитно-образовну роботу на руским язику. Була член редакциї Приручнїка за виховательки у дзецинскей заградки Ластовички хтори видал Покраїнски завод за учебнїки, Нови Сад, 1976. року, як и рецензент Зборнїка текстох за предшколски дзеци Ластовички 2 у виданю Дружтва за руски язик, литературу и културу, Нови Сад, 2005. року.

Най будзе вична слава и подзекованє Марчи Югасовей за єй пожертвовну воспитно-образовну роботу зоз наймладшима, а тиж и за сотруднїцтво зоз рускима вихователками хторе ше будзе паметац у длуго споминац.
Марча Югасова похована 7. новембра 2011. року на Городским теметове у Новим Садзе.

НАТАЛИЯ АБОДЇ ПЕЙОВИЧ (1930-2011)

Наталия Абодї Пейович народзена 3. септембра 1930.. року у Славониї, у Горнїх Раїчох (тераз Република Горватска) у рускей фамелиї. Оцови єй було мено Осиф Абодї, а мацери Ирина, народзена Варґа.
Найвчаснєйше дзецинство (до свойого осмого року) препровадзела у Шидзе, дзе закончела першу класу основней школи по сербски. Кед єй оцец умар, 1938. року, преселюю ше до Бачинцох, дзе Наташа закончела основну школу по руски при учительови Кирилови Бесерминьови. Кед єй и мац умарла, 1944. року, одходзи до Сримскей Митровици ґу дїдови и баби Абодїйовим и ту закончує ґимназию, а познєйше, 1951. року и Учительску школу у Сримских Карловцох.
Перше роботне место учителька Наталия достала у Сримскей Митровици (1951) зоз задатком же би ожила руски язик и културу (пред єй приходом, руски дзеци 1947-1949. року учела Мария Шарик, учителька по походяеню зоз Коцура). Теди у основней школи (од першей по штварту класу) було 26 школярох, од котрих лєм тройо знали бешедовац поруски.Уж идуцого, 1952. року, Наталия Абодї закончує семинар за режию и шминку у Руским Керестуре при познатому рускому режисерови Петрови Ризничови Дядьови. Потим ушлїдзело формованє драмскей секци у Сримскей Митровици и за школярох и за младеж. Просториї за роботу секциї нє було, гоч було бешеди же Руснаци буду мац “Руски дом” (у Улїци Матиї Иванича), медзитим, за потреби и роботу з будуцима ґлумцами ше достало салу КУД “Бранко Радичевич” и там пририхтана представа “Два малженски пари”.

Наталия Наташа Абодї зоз рускима школярами у
Сримскей Митровици, 1951. року

Театрални фалат учителька Наталия преложела на руски язик, а помагал єй руски грекокатолїцки свя|енїк о. Мирон Гирйовати зоз Сримскей Митровици. У театралним фалаце ґлумели 12 млади - дзивки и леґинє, од котрих лєм єден знал по руски. Представу требало увежбац на руским литературним язику зоз правилним акцентом, цо ше после даскелїх пробох и удало.
Премиєра театралного фалата “Два малженски пари” отримана у тедишнїм Доме синдикатох у Сримскей Митровици пред вельким числом патрачох. Наташа анї нє могла задумац же у Сримскей Митровици єст тельо Руснацох. Як ше гвари, “пришло шицко цо ше рушац могло”. Зоз исту представу госцовало ше такой потим у Бачинцох, Беркасове, Бикичу, Шидзе, Миклошевцох, Петровцох, Райовим Селє, Руским Керестуре, Новим Орахове (Ґунарошу), Дюрдьове... Теди ше, вєдно зоз ню у културней роботи анґажовали и Славко Пап (Петраньов) и єй брат, терз уж покойни Михал Михайло Абодї.
Концом 1952. року у Сримскей Митровици отримана представа на хторей ше шпивало руски писнї и танцовало, потим рецитовало... И на тот завод сала була полнючка полна. Медзи патрачами були три ґенерациї Руснацох зоз Сримскей Митровици, хтори зоз задовольством уживали у презентациї народней творчосци аматерох на руским язику.
Тота представа була спокуса и причина за спонтану догварку о заєднїцким дочеку Нового 1953. року. Коло дочеку ше анґажовали велї фамелиї хтори помагали учительки Наташи. Вона ше здогадує же єй фамелия Ґрабаня дала салу за дочек, Мирко Страценски порихтал продукти з меса, ґаздинї напекло колача и направели шалати, хлопи обезпечели напой... На дочеку ше зишли и стари и млади; шпивало ше, танцовало и вешелєло до рана. Старши жени (баби) шпивали руски шпиванки “зоз своєй младосци”, а єдна з нїх, по презвиску Червеняк, пришла ґу учительки Наташи, побочкала ю и гварела: “Бог най це благослови, дзецко, тераз можем и умрец кед сом дожила на сходзе видзиц три ґенерациї Руснацох у Сримскей Митровици”.
Нєодлуга потим, Дружтво за пестованє култури Руснацох у Сримскей Митровици порихтало фалат “Севильски байбер”, зоз хторим тиж так обидзени руски места, а после того (1953) єдноставно престало з роботу. Учителька Наталия Абодї, тераз Пейович, преселєла ше зоз фамелию до Нового Саду, дзе по одход до пензиї 1987. року робела у Основней школи “Коста Трифкович”. Тераз є у пензиї, здогадує ше на красни днї и роки хтори препровадзела у роботи зоз полним ентузиязмом, виполнєни з активносцами и еланом - пестуюци руски културни вредносци вєдно з ґенерациями Руснацох у Сримскей Митровици.

Лїляна Радуловачки

Литература:
Studia Ruthenica 7, Нови Сад, 1999-2000, 72-74
Руснаци у Сримскей Митровици, 2004, 192-193, 198-199

Вирa Гудак
УЧИТЕЛЬКА И КУЛТУРНИ ДЇЯЧ
(1927-2011)

Вира Гудак*, нар. Бесерминї, учителька и културно-просвитни роботнїк, народзена 21. януара 1927. року у Шидзе (оцец Дюра, священїк (1881-1949), мац Ана, нар. Гирйовати (1888-1957)). Основну школу закончела у Шидзе (1934-1938), нїзшу ґимназию у Дервенти (1938-1942), перши два класи учительскей школи у Заводу святого Йосипа у Сараєве (1942-1944), а 3. и 4. класу у Осиєку (1944-1946).

Була учителька у Петровцох (1947-1972), у Новим Садзе (1972-1979), секретар КПД "Яким Гарди" у Петровцох (1947-1969) и руководитель театралней и танєчней секциї. У Петровцох режирала 36 театрални фалати: "На силу дохтор”, Молиєр (1948); “Наймичка”, И. Тобилевич (1949); “Безталана”, И. Тобилевич (1950); “Хмара”, А. Л. Суходольски (1951); “Турецки староста”, Пирятински (1951) “Ферко муши храпиц”, М. Ковач (1952); “Хто толвай”, М. Ковач; "Ой, не ходи Грицю", И. Тобилевич (1952); "Заврачане благо”, П. Ризнич (1952); “На синокосу”, П. Ризнич (1952); “Пастирова жена” (1954); “Вона нєвиновата”, Й. Кочиш (1954); “Ой, не ходи Грицю”, И. Тобилевич (1955); “Наймичка” И. Тобилевич (1955); “Виберна”, К. Трифкович (1956); “Питач”, А. П. Чехов (1956); "Пита за тисяч форинти", Й. Кулунджич (1956); "Млоди у корице", С. Калинєц (1956); "Нєволани госци", Д. Трн (1956); "Чудесна хорота", Й. С. Попович (1956); "Зробели зоз себе дурних", М. Копривницкий (1957); "Заврачане благо", П. Ризнич (1957); "Гамишносц за благом” (1958); “Ферко муши храпиц”, М. Ковач (1959); “Златна папучка” (1959); “Бувальщина”, И. Тобилевич (1959) “Ґузел”, П. Петрович (1959), “Чловек з народу”, М. Ковач (1960); “Заврачане благо”, П. Ризнич (1962); "Ой, не ходи Грицю", И. Тобилевич (1965); "Пах конопи тирваци", Ш. Гудак (1965); "Поука дзивком", Кирилов (1967); "Джони Белинда", Е. Харис - В. Фирнер (1967); "Иножемни госц", И. Квазимодо (1969); "Ципелар и чорт", А. Шеноа-В. Рабадан (1972).

Пририхтала зоз танєчнїками 6 хореоґрафиї українских танцох, котри научела на курсу у Шидзе од Юрия Шереґия ("Гопак колом", "Подильски козачок", "Катарина", "Коломийка", "Гони витер" и "Аркан") и два власни стилизовани танци на народни писнї ("Ишло дзивче по воду” и “До шашу”). Тиж так поставела танєц “Марена” зоз кнїжки “Українски народни танци” (Києв, 1962).

50-тих рокох формовала женску ґрупу, котра двогласно шпивала коляди у церкви пред Саночним и з нїма ишла колядовац по валалє (зоз заколядованим пенєжом купени перши венчики за танци) и мишани хор хтори шпивал штирогласно Службу Божу на перши дзень Крачуна. На треци завод основала дзивоцку ґрупу. (Зоз шпив. "Садок вишневий" и "Дому, шугай, дому" наградзени на Општинскей смотри Вуковар.) Пре єй завжатосц тоти ґрупи нє исновали длуго. Гудакова снователька дзецинского часопису "Венчик", ушорела 1. и 2. число (1971, 1972), хтори виходзи и нєшка. У цеку роботи у петровским КПД "Яким Гарди" достала велї дипломи, пенєжни награди и Бронзову плакету општини Вуковар за досцигнуца на полю ширеня култури.

Зоз приходом до Нового Саду (1972), Вира Гудакова поставена за учительку пестованя руского мацеринского язика у городских основних школох. Вона анимирує родичох, оживює наставу, збера дзеци до КУД "Максим Горки" и снує секциї, анґажує школярох котри граю и иницирує формованє орхестри (руководителє Ш. Гудак, познєйше В. Колбас). У чаше єй роботи (1972-1979) єй школяре зазначели коло 60 значнєйши наступи - од програмох по шветочни академиї, концерти, фестивали, госцованя... Новосадски школяре наступели зоз вибором найлєпших точкох на шицких манифестацийох "Червене пупче" и двараз су наградзовани як найлєпши. Вони на вецей городских, на 9 општинских змаганьох, вецей зонских и рижних литературних змаганьох були вецей раз наградзовани. На югославянскей смотри Пионирских прозних роботох у Чарней Гори, Марча Чакан освоєла 2. место и 2 тижнї лєтованя.

Зоз фолклорнима секциями (младша, дзивоцка, хлапцовска и старша) поставела 13 танци: "Катарина"(1972), "Лєсоруби"(1973), "Дзивче и гушатка" (1973), "Кухарки" (1973), "Марена (1973), ""Чижику, Мижику" (1974), "Весели танєц" (1974), "Козачок"(1974), "На пажички"(1974), "Медведзики" (1975), "Дрибушечки"(1975), "У заградки" (авторски танєц, 1. награда на „Червеней ружи",1977), "У овоцнїку" (1978) Зоз дзецинску театралну секцию КУД "Максим Горки" режирала 8 театрални фалати и вецей драмски слички: "Здогадлїви скравец", "Чудотворни слова" и "Мижо путує на мешачок" (1972/73), "2:0 за технїку" (1973/74), "Винчованка мацери"(1974), "Трираз гура за бабу" (1975), "Нєщеска" (1976),"Мацером за дзень женох" (1977), „Єшеньска розгварка" (1978/79), "Лїки" и "Тайне писмо" (1978). Робела и зоз Дзецинску секцию Новосадскей сцени АРТ "Дядя", зоз котру поставела на сцену 8 театрални фалати, од котрих 5 були селектовани на Майски бависка у Бечею, дзе достала вецей припознаня и награди. "Володя Улянов", М. Канюх (1974), "Капура слунка", Я.Макариюс (1975), "Пилькаре, Р. Павелкич (1976)", "Колїба бачика Тома", Г. Бичер (1978), "Сказка о билей голубици", М.Канюх, (1984), "Тащаре", М. Ковача, (1985), "Планета Норим", М. Канюха (1986), "Петро Чаловка" М. Канюха (1987). Сотрудзовала зоз Драмску програму Радио Нового Саду; режирала 5 радио-драми за дзеци: "Капура слунка" (1975), "Пилькаре" (1977), "Важне писмо" (1983), "Дзе Дона будзе спац" (1984), "Тащаре" (1985).

Вира и Штефан Гудаково на 13. стретнуцу руских школох у Новим Садзе (2. 06.2007)

Учашнїк є и ношитель першей, другей и трецей награди Фестивала култури "Червена ружа" на конкурсу за нову хореоґрафию дзецинских танцох и коавтор учебнїка "Бависка, музично-ритмични рухи, танци, розчитованки и шпиванки", два виданя (Нови Сад, 1978, 1980).
Учителька Вира Гудакова жила зоз фамелию у Петроварадинє, дзе и умарла. Будзе похована на соботу, 30. юлия 2011, року на 13 годзин на теметове (Транджамент) у Петроварадинє.

НАЙ ЄЙ БУДЗЕ ВИЧНА СЛАВА И ПОДЗЕКОВАНЄ!

In memoriam

Умро је мр Лука Хајдуковић. Комеморација је данас, 7. октобра 2010. године у 10,30 часова Матици српској, у Новом Саду. Мр Лука Хајдуковић је био председник Манифестације "ПЕСНИЧКЕ НИТИ МЕЛАНИЈЕ ПАВЛОВИЋ" (2007-2010), учесник округлих столова, промоција, активни преводилац ...).

(фотографије са обележавања Дана матерњег језика у Заводу за културу Војводине, 20. II 2010. године, са промоције књиге ПЛАВИ ЛЕТ М. Павловић у РКПД..).

Нека му је вечна слава и хвала на сарадњи и подршци
Нај му будзе вична слава и подзекованє, з почитованьом,

Дружтво за Руски язик, литературу у културу